O EKSKURZIJI - IZ UGLA PROFESORA

naslovnaSvoje utiske sa matursko-stručne ekskurzije (Poljska 2017) za školski sajt podelio je profesor Dominik Deman. Tekst prenosimo u celosti:
Učenici Hemijsko-tehnološke škole iz Subotice iz odeljenja treće i četvrte godine (ukupno 9 odeljenja, 57 učenika) kao i sedam profesora, vlasnik agencije „Profis" preko koje je ekskurzija realizovana, lekar sa suprugom i dva vozača, u periodu od 19. do 24. septembra, išli su na matursko-stručnu ekskurziju u Poljsku i Slovačku.


U kasnim večernjim satima jednog kišovitog septembarskog dana, učenici Hemijsko-tehnološke škole sa roditeljima i drugim bližnjima koji su došli da ih isprate skupljali su se na parkingu kraj Otvorenog univerziteta u centru Subotice. Putovanje autobusom na sprat započelo je ka susednoj Mađarskoj. Zadržavanje na graničnom prelazu kod Horgoša je potrajalo preko dva sata. Noćnu vožnju kroz Mađarsku proveli smo uglavnom dremajući, a prve znake dnevne svetlosti ugledali smo ulazeći u Slovačku. Na jednoj benzinskoj pumpi oko 7h smo doručkovali (ko je hteo), obavili ostale potrebe, pomalo kupovali ili popili nešto toplo. Od prvobitnog plana da posetimo zimski ski-centar na Visokim Tatrama: Stari Smokovec odustalo se zbog neprohodnosti jednog dela puta. Pre podne toga dana smo ipak stigli u severnu Slovačku do Oravskog zamka u blizini Zapadnih Tatri. Pred ulazom u zamak, nakon malo pešačenja i penjanja sam izneo učenicima i kolegima neke istorijske činjenice ukratko o ovom objektu do kojih sam došao, a zatim smo obišli lokalitet u pratnji stručnog vodiča. Pogled iz gornjeg dela zamka je veličanstven. Vidi se rečica Orava i šumovite padine okolnih Tatri. Padala je kiša, oblaci i neka vrsta izmaglice skraćivali supoglede ka horizontu. Plemićka porodica Turzo je bila jedno vreme vlasnik zamka, ali i hrvatski plemići Draškovići. Zamak ima mnogo stepenica koje su strme, mnogo prostorija, odaja, ali i jezivih tamnica, soba sa instrumentima za mučenje.


Oko podne smo krenuli ka obližnjoj Poljskoj, skoro da nismo ni primetili kada smo ušli na njenu teritoriju. Nakon još jednog stajanja i kojeg sata vožnje stigli smo konačno do Krakova, verovatno najznačajnijeg grada u istoriji i kulturi Poljske sa populacijom od oko 800.000 stanovnika. Umorni od puta žurili smo ka našem prvom odredištu - kraljevskom zamku na brdu Vavel za koje su vezane brojne legende. Nakon gotovo neprospavane noći u autobusu i bez popijene kafe po običaju je počela da me boli glava, mada sam posetu Vavelu iščekivao kao i ovu ekskurziju. Gospođa koja nas je vodila je pričala srpsko-hrvatski jezik jer je studirala slavistiku i imao sam dosta dobar dijalog sa njom. Vreme je bilo prilično hladno. I pored tegoba koje je prouzrokovalo putovanje nastojao sam što više iskoristiti ovaj obilazak možda i najznačajnijeg mesta u istoriji Poljske, svakako u srednjovekovnoj istoriji, gde sam već bio 2000-te godine, ali jedva da se ičega od tada sećam. U zadnji čas, s obzirom da se bližilo vreme zatvaranja, obišli smo katedralu svetog Stanislava i Vaclava. Pred našim pogledom su promicali grobovi Pjastovića i Jagelonaca, biskupa sveštenika, svetaca. Mnogo oltara i natpisa, kipova, klupa. Sve je nekako grandiozno, pomalo kitnjasto. Dvorište zamka je veoma monumentalno, ali nažalost nismo imali mogućnosti i vremena da posetimo prostorije kraljevskog zamka. Pre ulaska u kompleks kao i u povratku dočekao nas je spomenik poljskom junaku i revolucionaru Tadeušu Košćuškom. U mislima sam bio u istorijskim udžbenicima, kao i u romanima Henrika Sjenkjviča, poljskog nobelovca s kraja XIX i početka XX veka koji je sa umešnoću pravog literate i erudicijom velikog istoričara prikazao svetle i tamne trenutke srednjovekovne i novovekovne poljske države, njene vladare i heroje, dvor i donekle obične ljude. Setih se kada sam se kao relativno mlad profesor istorije zaposlio u Subotici 2006. godine i počeo raditi u Hemijsko-tehnološkoj školi, tada još „Lazar Nešić", pripremajući jedan čas iz istorije zapadnih Slovena iz Gradske biblioteke blizu koje sam bio podstanar uzeo sam Sjenkjevičeve „Krstaše" i njima bio oduševljen. Posebno Jadvigom i Jagelom, kao i opisom bitke kod Grinvalda 1410. i hrabrim poljskim vitezovima.


Konačno stigosmo predveče tog 20-tog septembra jedne kišne srede u naš hotel po imenu „Perla" u predgrađu Krakova. Omanji, skladan hotel, sa lepom okolinom. Od bola u glavi započela je mučnina, nisam se dobro osećao, što mi se nekoliko puta dešavalo i na nedavnim putovanjima na maratone u drugim državama i gradovima. Dobio sam zasebnu sobu što me je obradovalo i ako sam bio spreman da budem i sa Aleksom i Stojanom, kako je bilo najpre predviđeno. Siđoh dole na večeru i ako zbog mučnine gotovo da nisam mogao jesti, ali ipak da koliko-toliko ispoštujem program. Već iza pola osam sam te večeri spavao popivši neke tablete i kada me je koleginica Tinde iznenada probudila ušavši u sobu proveravajuću gde sam, a ja skočio iz kreveta, mučnina je već prošla, a glava još malo bolela. Nastavio sam da spavam do pred zoru kada sam malo čitao, pogledao kakvi su im programi na tv-u i počeo da se spremam za trening. Po mom mišljenju hrana u hotelu gde smo imali polupansion, odnosno doručak i večeru je bila odlična. Bogati doručak, tzv. švedski sto je obuhvatao obilne đakonije i slatko i slano: parizeri i druge mesne prerađevine, razni sirevi, salate poput naše turšije, razna peciva, kuvanja jaja i kajgana, krofne, kolačići, nutela, džemovi, med, mleko i mlečni proizvodi, hlebovi, čajevi, kafa i sokovi. Večera je bila klasična: najpre neka vrsta čorbe ili supe, zatim glavno jelo koje je sadržalo neko meso i varivo, a onda i dezert, od kojeg sam dva puta uzeo i repete kada su kolač i puding bili u pitanju. Žao mi je što zbog mučnine prve večeri nisam skoro ništa pojeo.


Treniranje je bio meni važan segment ove ekskurzije. Nije mi bilo teško da ranije ustanem da bih mogao da ispunim i program predviđen ekskurzijom i po kišnom i prohladnom vremenu treniram. Malo uplašen zbog novih predela i mraka koji je još bio kada sam prvo jutro izašao na trening, sa velikom dozom znatiželje i istraživačkog duha krenuo sam u trkačko istraživanje jednog dela krakovske periferije i nakon prelaska pruge i obližnjeg nadvožnjaka iznad autoputa otkrio privlačno naselje lepih kuća, vrtova, parkova igrališta, crkve i brežuljkastih padina. Drugo jutro kada je kiša manje padala, pratio me je u prvom delu treninga i Maksimilijan, učenik odeljenja III-9 koji veoma voli društvene nauke, a ima i druga interesovanja. Treće jutro sam prilično pokisao jer je kiša bila dosta jaka. Prvo jutro moj garmin je pokazao preko 10 km, drugi dan 11,5, a treći nepunih deset jer je počinjao povratak za Srbiju. Sa nešto više od pretrčanih 30 km za ova tri jutra u okolini Krakova bio sam prilično zadovoljan, još da je u hotelu bio i bazen za plivanje, ali što ono kažu ne valja tražiti preko leba pogače, ili ono hoćeš li još i ptičijeg mleka. Najteže mi je padalo večernje, da ne kažem noćno dežurstvo, kojeg sam prvo veče bio oslobođen zbog mučnine, ali sam ga se prihvatio koliko sam mogao druge i treće noći. Druge noći sam ostao budan do ponoći, a treće do jedan sat iza ponoći. Radije bih čitao u krevetu i polako utonuo u san. Trudio sam se ipak da te dve večeri savesno koliko-toliko obavim i tu dužnost, mada mi se povremeno činilo da ne postižem neki efekat. Najgore mi je bilo kada sam povikao u hodniku, a ispostavilo se na nekog matorog Nemca koji se odjednom pojavio iz neke sobe na trećem spratu u donjem vešu, odnosno u dugačkim gaćama bez majice sa pozamašnom trbušinom i brkovima. Stao je ispred vrata sobe 309 u kojoj su bili smešteni učenici odeljenja 3-5 i besno vikao. Odmah se setih mog boravka u Istanbulu u novembru 2015. u hostelu „Sultan pred Istanbulski maraton. U njemu su bili smešteni neki nemački ili možda austrijski srednjoškolci koji su cele večeri i pola noći nešto vikali, cikali, smejali se derali i skakali. Tada se setih one čuvene Radmilovićeve rečenice iz Radovana III o pokvarenom nemačkom narodu i pomislih kakva zapadna civiliacija i Evropska unija! Sva sreća naši učenici su ipak bili bolji i ako su sve tri večeri često išli iz sobe u sobu. Ne razumem šta im je toliko zanimljivo da stalno idu hodnicima i malo-malo menjaju sobu boravka, a ne okupe se radije u nekoliko soba po grupama i tamo se cele večeri i pola noći druže. Dnevni program je bio dosta sadržajan i relativno brzo bi prošao dan od doručka do večere.


Nakon prve noći u hotelu, ranijeg doručka, išli smo u rudnik kamene soli Vijelička. Veoma je impresivan. Vodič je znao naš jezik. Duga šetnja hodnicima, oknima, lagumima, kapelama obogaćena modernim prezentacijama učinila je da doživljaj bude vrlo upečatljiv. Zanimljiva je bila kapela svete Kinge, kao i velika rudarska kapela sa prikazima biblijskih novozavetnih scena izrađenih od soli. Tu je i velika figura pape Jovana Pavla II tako omiljenog kod Poljaka. Na nekim mestima smo malo predahnuli, a na kraju iz dubine zemlje od oko 140 metar liftom dođosmo na površinu, gde nas je čekala kišna zavesa i oblačno nebo. Bus nas je odvezao u tržni centar krakovsku Galeriju gde smo imali nekoliko sati, a bili smo zaštićeni od kiše. Prodavnice poznatih brendova odeće i obuće poput HM, New Yorkera, kao i velikih svetskih proizvođača sportske opreme bile su oko nas. Zatim restorani brze hrane i kafei, supermarketi, a na kraju nađoh i veliku knjižaru gde sam se najviše zadržao i kupio knjigu i časopis. Nakon drugog noćenja posetili smo stari centar grada, ponovo je bila kiša, a budući da smo imali oko sat vremena, obišli smo Glavni trg, okolinu Marijine bazilike, kao i stari tržni centar Sukjenjice, još pokoju crkuv, takozvani Mali trg sa vašarom, odnosno pijacom. Kiša nas je ponovo pratila. Ponovo žurba da bismo krenuli put Aušvica. Veličina prostora na kome je bio zloglasni nacistički logor Aušvic-Birkenau i na neki način sirovost prirode, kao i vremenske prilike ostavile su dosta utisak na mene. Osetio sam izvesnu nelagodu prilikom pretresa. Takozvani muzej je dobro uređen, ali ne mogu reći da me je baš impresionirao, ali sam veoma bio zadovoljan vodičem naše grupe koji je dobro govorio srpsko-hrvatski jezik, kao i načinom njegovog izlaganja. I ako je verovatno podučen toj metodi, ipak potiče na jedno duboko razmišljanje susret sa ljudskom patnjom, bedom, boli. Otvaraju se stara pitanja prisustva zla u svetu, za mene i pitanje ko vlada svetom i koliko smo izmanipulisani, pitanje teodiceje, sumnje u progres, u pobedu apsolutnog dobra. U povratku me je kafa na jednoj pumpi malo prenula iz dubokih misli, a kako sam je još toplu pio vrlo brzo sam imao ponovo zov fiziološke potrebe. Za kraj ove naše krakovske turneje bio je predviđen obilazak Kazimježa, dela starog grada, a nekada posebnog naselja koji je izgradio poslednji Pjastović Kazimir Veliki u XIV stoleću, gde nas je ljubazna vodička Marta koja je završila slavistiku i zna naš jezik više nego uspešno vodila. Uspeo sam da uspostavim zanimljiv dijalog sanjom, a obradovalo me je kada je rekla da je čula za Biserku Rajčić našeg najboljeg prevodioca sa poljskog čije sam knjige o Poljskoj i Krakovu čitao tokom godišnjeg odmora. Četvrt Kazimjež je praktično bila centar evropskog židovstva u periodu do Drugog svetskog rata. Blizina večere nas je ponovo ubrzala da se po mraku autobusom vratimo do hotela i poslednji put u njemu noćimo.


Po jakoj kiši, nakon doručka počeo je naredno jutro naš povratak. Očekivala nas je još i Slovačka. Niske Tatre sa svojim četinarskim i mešovitim šumama ostavljaju utisak netaknute prirode, divljine, slobode. Demanovska pećina slobode je remek delo prirode koje izaziva divljenje, kod nekih i strah, a za one kojima je nedostajala i kondicija ozbiljno iskušenje i napor prilikom obilaska. Ređale su se pećinske galerije, mnoštvo stepenica, stalaktiti i stalagmiti, reka ponornica, šareno stenje, prilično hladan dan na Tatrama, oko 7 stepeni, tada bez kiše, razbudio nas je to rano popodne, a mi smo žurili ka centralnoj Slovačkoj gde smo još jednom stali u lepom rudarskom gradiću srednjovekovnog porekla u Banskoj Bistrici gde nas je dočekao Jan koji je kod nas u Subotici studirao na Građevinskom fakultetu. Proveo nas je centrom grada i ispričao kratko o njemu, a još malo slobodnog vremena smo iskoristili da potrošimo ostatke novca. U predvečerje toga dana smo se uputili ka jugu. Brzo smo prešli u Mađarsku, kao i samu Mađarsku, a pre ponoći smo bili na našoj granici. Nakon tri sata gnjavljenja na graničnom prelazu, u ranim predjutarnjim satima smo stigli u Suboticu. Odeljenje IV-9 čiji sam odeljenski starešina je bilo najbrojnije sa čak 15 učenika, od 18 koliko ih ima. Išlo je 13 devojaka i 2 momka, mogu biti zadovljan uglavnom njihovim ponašanjem i radostan što su se čitavi vratili, doduše uz nešto zdravstvenih tegoba tokom puta, tamo i nazad, kao i u hotelu. Nadam se da i kod njih preovladavaju više pozitivna, nego negativna iskustva i da će po dobrom pamtiti matursku ekskurziju.


Deman Dominik