Arhiva

DA LI JE DAN DOVOLJNO DUG?

Kada na zakazani razgovor sagovornik dođe noseći pulsni oksimetar u ruci, to ne bi bilo čudno da je u pitanju medicinski radnik, a ne učenica trećeg razreda srednje škole! Na laičko pitanje čemu oksimetar služi, Iva Toković, učenica III-9 odeljenja Hemijsko-tehnološke škole (hemijski laborant), kaže da se njime meri zasićenost krvi kiseonikom. A zašto ga nosi? „Interesantan mi je princip rada" – odgovara i počinje da objašnjava šta i kako..., dok sagovornik u momentu shvata da pred sobom ima izuzetnu mladu osobu – buduću naučnicu, sto posto! Na razgovor je došla u društvu drugarice iz razreda Marije Kovač, i to ne bez razloga. Obe su polaznice seminara u Istraživačkoj stanici Petnica (ISP) kraj Valjeva, organizaciji koja se bavi razvojem naučne kulture, naučne pismenosti, obrazovanja i kulture.

- Upravo sam se vratila sa zimskog seminara koji je trajao od 2. do 6. februara, i to je bio osmi put da posećujem Petnicu, a sve je počelo u prvom razredu srednje škole. Svaki seminar vezan je za hemiju, ali posebnu oblast - ovaj put tema je bila organska hemija, ali smo se bavili i spektrima. Na prethodnim seminarima govorili smo o kompleksnim jedinjenjima, molekulski obeleženim polimerima, instrumentalnim metodama...

Dok Iva sigurnim glasom, kao da priča šta je kupila u radnji, nabraja oblasti iz hemije koje su za većinu „španska sela", Marija (kojoj je ovo bio četvrti boravak u Petnici) nastavlja:

- Boravak i rad u istraživačkoj stanici nije nimalo lak! Na poslednjem, zimskom seminaru, za manje od nedelju dana imali smo više od sto radnih sati, uključujući samo predavanja! Teško je ujutru, dok se ne rasaniš, a posle sve krene samo od sebe... Zato, kada dođeš kući, spavaš 19 sati!

Uprkos napornom tempu i noćima bez sna, obe se slažu da ovo iskustvo – nema cenu:

- Ne radi se samo o znanju koje stekneš, koje je neprocenjivo, već što boravak u Petnici nosi i jedno posebno životno iskustvo koje nas menja. Informacije više ne prihvatam tako lako, već ih proveravam, kao u hemijskom eksperimentu! – objašnjava Iva, dok Marija dodaje:

- Naučila sam da o informacijama razmišljam na potpuno drugačiji način! Mnogo više razmišljam o nekim stvarima, drugačije se ophodim prema ljudima, objašnjenju, stavovima. Više analiziram, proučavam...

Predavanja i praktičan rad u Petnici se smenjuju od ujutru do uveče, a često potraju duboko u noć. I nema školskog zvona i časa od 45 minuta. Ni velikog odmora koji se čeka. Za polaznike Petnice, te mlade talentovane ljude, „odmor" je rad, snalaženje u oblasti koju vole i koju dobro poznaju.

- Uvidela sam da dan zapravo i nije toliko kratak! Da može da potraje ako se vreme dobro rasporedi – zaključuje Iva, a sa njom se slaže i Marija: „Nismo ni svesni šta možemo da uradimo u samo jednom danu!".

A ne samo jednom, već tokom trajanja zimskog seminara, osim predavanja i vežbi, učestvovale su i u konstruktivnim razgovorima sa sada već bivšim polaznicima Petnice, danas naučnicima i istraživačima, koji mahom žive i rade – u inostranstvu. Zato su se razgovori obavljali na moderan način, putem „Skajpa":

- Najzanimljiviji je bio razgovor sa mladićem poreklom iz Srbije, nekada saradnikom u Petnici, koji danas živi i radi u Holandiji. On je deo tima Bena Feringa, hemičara koji je ove godine osvojio Nobelovu nagradu! – pričaju devojke, ne krijući oduševljenje u glasu.

Da li treba naglašavati da su i Iva i Marija skroz odlične učenice, kojima, kako kažu, srednja škola pruža sve što su očekivale. Nakon četvrtog razreda nadogradnju će, naravno, potražiti na fakultetu. U zemlji ili u inostranstvu?

- Još uvek se dvoumimo. Činjenica je da su kod nas dobri fakulteti, da pružaju mogućnost za putovanja u okviru struke, za stipendije... I zato ta opcija i dalje važi. Ipak, pitanje je šta posle. U inostranstvu bismo verovatno imale priliku da radimo u naprednijim timovima, u opremljenijim kabinetima... Ovde se, nažalost, nauka ne ceni dovoljno – zaključuju.

Iako mlade ljude koji su posvećeni nauci uglavnom doživljavaju kao „štrebere" koje ne zanima ništa sem nauke, Iva i Marija ruše ove predrasude. Tačno je da ne vole da se šminkaju i da će pre odlaska u kafić ili diskoteku uvek radije izabrati pozorište, muzej ili bioskop, ali interesovanja i za druge oblasti – ne manjka:

- Sviram klavir, aktivno sam se bavila stonim tenisom, čak i učestvovala na takmičenjima i osvajala nagrade. Volim da gledam „Srpsku naučnu televiziju", da čitam, ali i da po nekoliko sati jednostavno - odmaram – otkriva Iva, dok Marija dodaje:
- Za dobru knjigu uvek ima vremena! Trenutno čitam treći deo „Harija Potera" po ko zna koji put!

A kada su u Petnici, među mladim ljudima istog interesovanja, reči teku same:

- To je neverovatno društvo mladih ljudi iz cele Srbije! I pogrešno je ako mislite da pričamo samo o hemiji. Kada nismo na predavanjima, pričamo o svemu! O knjigama, muzici, vodimo debate, nadmudrujemo se, brusimo um, stvaramo prijatelje...

I sigurno je da teme nisu popularni „rijaliti", estrada i „starlete" – šta god to značilo. Ono što, nažalost, zanima većinu njihovih vršnjaka, pogleda uperenog u TV ekran. Da li postoji šansa za nas, ima li još onih koji će se boriti i izboriti sa šundom, kičem i nemoralom koji nam svakodnevno serviraju? Hajde da se nadamo. Sa velikim N.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

{besps}aktuelnosti/2016-2017/da-li-je-dan/|align=1{/besps}