Arhiva

MARATONAC MEĐU PROFESORIMA!

Osim što na časovima neguje „fer plej" i bodri duh, profesor istorije Dominik Deman, vođen krilaticom „U zdravom telu – zdrav duh!", ne zapostavljajući ni fizički aspekt svog bića, poput pravog sportiste, učestvovao je na 93. Međunarodnom maratonu mira „Košice 2016". Svoje utiske sa maratona podelio je sa nama, u tekstu: „Moje učešće na najstarijem maratonu u Evropi", koji prenosimo u celosti:

„Prvi vikend oktobra meseca, kada je prošlo leto otpevalo izgleda svoju labudovu pesmu, ekipa trkača u organizaciji Active traveling-a krenula je put Košica, značajnog grada istočne Slovačke, a nekada jednog od važnih gradova Ugarskog kraljevstva koji je prošao kroz mnoge turbulentne događaje i prevrate. Putovanje je započelo u prvim satima prvog oktobarskog dana koji je bio subota i malo se odužilo zbog nekih nepredviđenih stajanja. Ukrcao sam se nakon ponoći u Novom Sadu, blizu auto-puta zahvaljujući mom prijatelju Ljubi i njegovom rođaku Branku koji su došli po mene. Svetlost jutra i prepodnevnih sati prvog oktobarskog dana omogućila nam je da uživamo u predelima centralne i severoistočne Mađarske, njenim brežuljcima i njivama, križevima krajputašima, malim naseljima i lepim kućama. Slovaci nas zadržaše zbog putarine i stigosmo do hostela Barno oko 11 pre podne.

Nakon smeštaja i ostavljanja stvari, krenusmo na expo po startne pakete. Svidele su mi se torbice, a posebno me je obradovala knjiga koju sam poručio preko sajta o istoriji Košičkog maratona, koja je zaista kvalitetna. Pošto sam zaboravio neku sintetičku majcu, odlučio sam da trku istrčim u pamučnoj majci maratona plave boje. I pored umora odlučili smo da malo razgledamo grad nakon što nešto pojedemo. Nas nekolicina je razgledala glavnu ulicu sa mnogobrojnim sakralnim objektima i drugim spomenicima od kojih je najimpresivnija gotička katedrala iz XIV veka u kojoj sam u nedelju pre maratona prisustvovao i bogosluženju. Uzeo sam omanju knjigu o Košicama na četiri jezika i razglednice, dok se Ivan iz Požarevca opredelio za magnete. Noćno putovanje je uzelo svoj danak, tako da je i pored popijenog espresa počela da me boli glava i da me pomalo obuzima mučnina što mi se često dešava u ovakvim slučajevima. To me je sprečilo da uživam u skromnom pasta partiju kome sam prisustvovao. Oko pola osam sam se dočepao sobe hostela i već oko 20 časova, nakon popijene tablete za glavu i probiotika, tonuo u san... Okrepljujući san me je preporodio, zvonjava nečijeg sata me je probudila u tri noću, a nakon toaleta sam još kako-tako u polusnu proveo dva sata, a zatim kafa, doručak iz torbe, neizbežni toalet i spremanje za trku.

Krenuvši ranije zbog želje da posetim crkvu i ostavim stvari za presvlačenje, sretoh Mišu Segedija i njegovu suprugu Draganu koji su došli vozom i otseli u istom hotelu, a da to mi nismo ni znali. Malo smo se ispričali. Nekako dođoh do zgrade gde sam se presvukao i ostavio stvari, malo vežbi, zagrevanje i pokušaj proboja ka startnoj liniji, jer smo svi dobili zonu D za najsporije. Trka je startovala u 9 časova. Prva četiri kilometara je bilo malo teško trčati zbog gužve, a onda se razredilo. Trasa je bila zanimljiva, nakon starog grada neka vrsta predgrađa, park, široke ulice i bulevari, tramvajske šine, po koja vrlo blaga uzbrdica, ljudi na ulici koji gledaju i pozdravljaju, hrabre nas da ustrajemo. Početkom drugog kruga počinje kod mene tako česta manja kriza koja je bila više tromost, pospanost, malo umorne noge. Plašio sam se da uzimam magnezijum u prahu zbog stomaka koji mi je sve slabiji ili bilo šta drugo, osim vode i izotonika za okrepu. Živnuo sam brzo, tako da mi se učinilo da sam sa dosta svežine i energije išao između 24 i 29-tog kilometra. Mali zamor je opet počeo posle 30-tog. Plan je bio ići ispred pejsa na tri i po sata, što duže, a onda ako ostane snage pri kraju što više napraviti. Držao sam dugo malo ispod 5 min. po kilometru, ali nagli pad oko 38-og i velika kriza kada mi se činilo da ću prohodati, ili čak stati ili odustati, početak mučnine, učinile su da me na tom delu obiđe pomenuti pejs i mala grupica trkača oko njega. Ipak sam uspeo da ostanem u trci sa malo sporijim tempom, a kada sam prešao četrdeseti kilometar, lagano sam počeo i da pojačavam. Stiže početak 42. km i poslednja okrepa, poželeh još malo vode, volonter pita „Polijem ća?" Skoro iznemogao sporog razmišljanja, misleći da mi nudi da pijem, a ne želeći po običaju da stanem, klimnem glavom, a on mi pljusne dve čaše ladne vode za vrat i po leđima. I ako je bilo toplo, uplaših se posledica, ubrzah i stigoh u cilj sa vremenom 3:31:43, neto vreme! Po dobijanju medalje i okrepe, brzo skinuh skroz mokru majicu, ogrnuh se najlonom koji su delili i krenuh dugih pola kilometara ka svlačionici, gde pokušah da smirim mučninu probiotikom i jogurtom koje sam tamo ostavio. Uradio sam uprkos svemu vežbe i bio sam zadovoljan.

Dovukao sam se do hostela sa medaljom oko vrata, gde me je čekalo pomalo neprijatno iznenađenje da treba da doplatim zbog stvari u sobi jer je prošlo podne i da ako još ne požurim, moraću još da platim. Umoran se dokopah tuša, a uspeo sam i na vreme da siđem sa stvarima i rešim tu neprijatnu situaciju. Tu se polako sretoh i sa ostalima. Imali smo još vremena da skoknemo do grada i uživamo pre polaska. Ispitivali smo jedan drugog kako je ko prošao na trci. Apetit mi se još nije otvorio zbog napora trke, ali je bledilo ili žutilo polako iščezavalo, najpre jedna jabuka, pa bio-gric, a onda je vrlo prijalo jedno pivo u društvu u centru Košica. Nakon kraće kupovine u supermarketu žurili smo na autobus i krenuli put Srbije. Putovanje nazad je bilo i pored umora prijatno i brže je prošlo. Večernja vožnja kroz Mađarsku uz konstantnu kišu nije pokvarila lep utisak. Nakon granice prvi sam napustio malu ekspediciju nakon pola jedan posle ponoći, a onda nakon pešačenja do centra Palića pozvao sam taksi koji me je vozio do stana u Subotici.

Sobu u hostelu sam delio sa iskusnim maratoncem Dragom Kneževićem, i mladim snagama u ovom sportu iz Beograda: Bojanom i Ilijom. Od naših je na trci zapažen rezultat ostvario Kristijan Stošić 2:29:03, bio je deseti, a nije bio loš ni Ivan Ćirković, apsolvent filozofije, oko 3h i 9 min, mogao je i bolje da nije startovao skroz pozadi. Nadam se dobrom druženju i još boljoj trci u Atini za malo više od mesec dana, gde će biti veliki deo iste ekipe".